Preživećemo udar asteroida, ali jedva

Iz svemira nam svakodnevno na Zemlju dospeva oko sto tona različitih materijala iz svemira. Većina isparava u atmosferi ostavivši za sobom tragove svetlosti koje nazivamo zvezdama padalicama.

Mnogo opasniji su komete i asteroidi koji lutaju međuplanetarnim prostorom i traže žrtve.

Većina njih napravljena je od stena. Ostale su metalne, uglavnom gvozdene. Neke uz sebe vuku prateći materijal koji je za njih povezan gravitacijom.

U Sunčevom sistemu većina se nalazi između Marsa i Jupitera i nikada ne dospe na Zemlju. Međutim, neke uspeju, ili će bar uspeti.

Više od hiljadu poznatih asteroida ocenjeno je kao „potencijalno opasno“ na osnovu njihove veličine i putanje. Trenutno je izvodljivo da se razvije sistem ranog upozorenja i odbrane koji bi mogao da zaštiti ljudsku vrstu od asteroida većih od jednog kilometra u prečniku.

Manji, koji se teže primećuju na velikim razdaljinama, takođe mogu istrebiti ljudsku vrstu, a da ne stignemo ni da se odbranimo.

Naime, u proseku na svakih nekoliko decenija po jedan asteroid, veličine prosečne kuće, udari u Zemlju. Obično eksplodiraju u atmosferi i ne ostave kratere. Međutim, jednom u svakih sto miliona godina, Zemlju „posete“ objekti sposobni da unište sve oblike života.

Jedan takav asteroid koji je pod praćenjem je Apofis. On će u petak, 13. aprila 2029. biti van domašaja postojećih satelita. Ako njegova putanja tog dana prođe opasnom zonom Zemljine gravitacije, postoji mogućnost da će sedam godina kasnije udariti direktno u Tihi okean.

Cunami koji će se tako stvoriti uništiće obale Pojasa Pacifika.

Takođe, nedavno je otkriveno da će 2023. asteroid upola manji od Apofisa, proći na oko milion i po kilometara od Zemlje, ali je ocenjeno da na skali opasnosti od jedan do deset, zaslužuje samo jedinicu.

Taj asteroid nazvan 2011 AG5 biće vidljiviji i pogodniji za praćenje tokom 2013. Zemljina gravitacija ga može privući, što bi 2040. izazvalo udar, ali NASA ocenjuje da je šansa za to mala.

Neki ljudi smatraju da se protiv potencijalnih opasnosti iz svemira zaštitimo nuklearnim ili barem neutronskim bombama kako bi sprečili ulazak asteroida u orbitu i promenili njegovu putanju.

Nešto nežniji pristup bi zahtevao lansiranje više raketa na solarni pogon. Međutim, problem nastaje kada sondu treba da „parkirate“ u blizini asteroida.

Gravitacija može privući rakete ka asteroidu i učiniti da one prerano eksplodiraju i usmere ga ka Zemlji.

Bilo kako bilo, spasavanje planete zahteva ozbiljnu posvećenost. Ljudi najpre moraju da pribeleže svaki objekat čija se orbita preseca sa Zemljinom, a onda izvedu proračune o mogućnosti sudara za stotine i hiljade godina unapred.

U međuvremenu, svemirske sonde koje već krstare kosmosom mogu slati informacije o detaljnoj strukturi i hemijskom sastavu kometa i asteroida.

Ako čovečanstvo jednog dana bude istrebljeno zbog katastrofalnog sudara, možda ćemo poslužiti kao predmet podsmeha vanzemaljcima.

Naime, uprkos našim velikim mozgovima i svemirskom programu, podelićemo istu sudbinu sa dinosaurusima koji nisu imali ni jednu od tih prednosti.