Nelson Pike – šampion kojem nije bilo stalo do slave

Za sebe je uvek govorio da je lenj, ali je na svojim bolidima voleo da radi. Mnogi su ga smatrali hladnim, ali je za druge bio pristupačan i otvoren. Isticao je da mrzi što je poznata ličnost, međutim, bio je plejboj, o čemu svedoči bezbroj žena i sedmoro dece.

Po popularnosti nikada nije mogao da priđe Fitipaldiju i Seni, ali njemu jednostavno nije bilo stalo. Jedino što mu je bilo u glavi je trkanje, koje je kod njega budilo neverovatnu strast, posebno kada je bio na vrhu. A ako je negde bio to je bilo upravo među najboljima.

“Ne želim da budem ničiji prijatelj. Boli me d**e za slavu. Samo želim da pobedim”, govorio je Pike.

Pike je rođen 17. avgusta 1952. godine kao Nelson Suto Major, a majčino prezime je uzeo da bi se sakrio od roditelja koji nisu odobravali njegove trkačke ambicije. Otac mu je bio ministar u Vladi Brazila i bivši teniser, a pošto je Nelson kao klinac obećavao dobre rezultate u tom sportu, želeo je da krene njegovim putem. Nekoliko godina Nelson se pridržavao tog plana, čak su ga roditelji poslali u Kaliforniju da bi usavršio svoje teniske veštine, međutim, tada se pojavio Emerson Fitipaldi.

Fitipaldi je nizao sve bolje rezultate na međunarodnom nivou, a Nelson je započeo svoju trkačku karijeru u Braziliji. Postao je šampion Brazila u kartingu i sportskim automobilima i naišao na neodobravanje svojih roditelja. Oni su mislili da će ga fakultet naterati da zaboravi na trkanje, ali se desilo upravo suprotno. Posle samo godinu dana studija, Nelson je odlučio da to nije za njega, prodao je svoj automobil i kupio Formulu Vi i 1997. godine osvojio titulu šampiona Brazila.

Tada već nije bilo povratka, a veliku pomoć u razvoju svoje karijere Pike duguje Fitipaldiju, čijim savetima se vodio. Prvi brazilski šampion Formule 1 mu je poručio da se preseli u Evropu, što je Pike i učinio 1977. godine i pridružio se Formuli 3. Već sledeće godine nagovestio je veliku karijeru, ostvario je 13 trijumfa na 26 trka u britanskoj Formuli 3, gde je u jednoj seriji postao šampion, a u drugoj vicešampion.

Posle toga niko u Formuli 1 nije ostao ravnodušan, a iste godine je već dobio priliku. Debitovao je na trci u Nemačkoj za Insajn, da bi potom na tri runde vozio za privatni Meklaren i Brebam, a na kraju je došao poziv Bernija Eklstona.

Eklston je tada vodio Brebam i želeo je da Pike bude ‘pripravnik’ Nikiju Laudi naredne sezone. Tokom te sezone osvojio je tri boda, najbolji rezultat bilo mu je četvrto mesto u Holandiji, a kada je Austrijanac odlučio da se povuče iz Formule 1 postao je vođa tima. Kockanje se isplatilo, a iako je još bio početnik, iz trke u trku je napredovao i stigla je i ta prva pobeda.

Trijumfovao je u Long Biču, tako što je iza sebe ostavio Rikarda Patrezea i Fitipaldija, a te 1980. godine ostvario je još dve pobede i bio vicešampion, iza Alana Džonsa. Očekivano, već naredne sezone je napravio korak napred i u svojoj trećoj punoj sezoni postao svetski šampion, a za to su mu bile dovoljne tri pobede i još četiri podijuma.

Problemi sa nepouzdanošću BMW turbo motorom onemogućili su njegov pohod na odbranu titule. U prilog tome ide činjenica da imao devet odustajanja i jednu diskvalifikaciju, a jedini svetao trenutak te sezone bila je pobeda u Kanadi, za koju kaže da mu je najbolja tokom cele karijere. Tokom trke na stazi “Žil Vilnev” Pikeu ja stopala curilo vrelo ulje, zbog čega je sve vreme vrištao od bolova. Ali, po sopstvenom priznanju, svaki trijumf je bio vredan svih žrtava i bolova.

“Osećaj kada trijumfujete ne može da opišete rečima. Ponekad bih se u****o u gaće prilikom kruga za hlađenje”, rekao je jednom prilikom Pike.

Zbog svojih komentara više puta je upadao u nevolje, ali u njegovom timu nikoga za to nije bilo briga, voleli su njegov humor i podržavali su ga u svemu. Srećom po njega, problemi sa motorom za Brebam su ostali u 1982. godini, a Pike je tokom cele sezone vodio neverovatnu borbu sa Alanom Prostom u Renou. Na kraju je Brazilac izašao kao pobednik i osvojio je svoju drugu titulu, posle tri pobede i još pet podijuma te sezone.

Posle osvajanja druge titule Pike je razmišljao o povlačenju, ne zato što mu je trkanje dozlogrdilo, već putovanja. Sve je, međutim, rešio Lauda, koji ga je ubedio da bi privatni avion mogao da reši sve njegove muke. Brazilac se nije zaustavio na tome, kupio je i jahtu, koja je bila usidrena u Monte Karlu, a prilagođen na novi, lagodniji način života, shvatio je da zaslužuje mnogo više od onoga što mu Brebam daje.

Pike i Brebam u naredne dve sezone nisu bili ni blizu titule, Brazilac je do tada primao oko million dolara godišnje, a sada je tražio duplo više, a Eklston je oklevao. Priliku je ugrabio Vilijams, koji mu je ponudio tri miliona da se pridruži Najdželu Menselu u timu. U kombinaciji sa Hondom, britanski tim je već imao pobednički bolid, a Pikeu nije bilo teško da donese odluku i pređe kod Frenka Vilijamsa.

Međutim, stariji ljubitelji Formule 1 se vrlo dobro sećaju šta se tada desilo. Iako je izgledalo da će Pike i Mensel predstavljati postavu iz snova, oni su bili sve samo ne to. Njihova međusobna mržnja je sada već legendarna, a problem je što su i na stazi dozvoljavali da ih ona preokupira i ništa drugo ih nije zanimalo. Tako je Alan Prost 1986. godine iskoristio njihove razmirice i osvojio svoju drugu od četiri titule.

Brazilac je tada optužio tim da favorizuje Mensela, a čak ga je u javnosti vređao i iznosio niz uvreda na račun supruge britanskog vozača. Britanac se nije poneo na isti način, već je samo rekao da je Pike veoma zao čovek. Iako se činilo da bi pred sezonu 1987. godine neko od njih dvojice mogao da napusti tim, njihova borba unutar Vilijamsa se nastavila. Mensel je slavio u pobedama, sa 6:3, ali je Brazilac bio taj koji se poslednji smejao, pošto je na ostalim trkama bio konstantniji, što mu je donelo treću i njegovu poslednju titulu.

“Bili smo dobri zajedno. Ponekad je moj bolid stradao, ponekad njega. Ali, mislim da sam ja zaslužio više pobeda 1986. godine, a on godinu dana kasnije. Verujem da smo mogli i titule da osvojimo tih godina, ali…”, rekao je Pike.

Ta titula je označila i kraj njegove karijere u Vilijamsu, pošto je prešao u Lotus, u kojem se zadržao dve godine, a potom je još dve sezone branio boje Benetona. U tim timovima nije prikazao ni izbliza ono po čemu je bio poznat u Brebamu i Vilijamsu, a do kraja karijere u Formuli 1 ostvario je još samo tri pobede, 1990. godine u Japanu i Australiji, i sezonu kasnije u Kanadi. Po njegovim rečima, sve je promenio udes u Imoli 1987. godine, posle kojeg više nije bio isti.

“Više nisam bio toliko dobar posle tog udesa. Izgubio sam dubinu u svojim shvatanjima. Nisam to smeo nikome da kažem jer sam znao da mi više niko neće dati priliku. Ali, od tada sam vozio stalno iza”, rekao je Pike, “Kada sam se povukao iz Formule 1 za mene je to bio kraj, posle toga sam samo o novcu razmišljao”.

Iako je karijera u Formuli 1 bila gotova za njega, auto-moto sport nije ostavio iza sebe. Pokušao je da se kvalifikuje za legendarnu trku “Indijanapolis 500” 1992. godine, ali je doživeo najtežu nesreću u svojoj karijeri i povrede donjih ekstremiteta. Od tada se nikada više nije takmičio na visokom nivou, ali je postao uspešan biznismen u Brazilu.

Promenio je niz žena, sa kojima ima sedmoro dece, među kojima je i Nelson Pike junior, koji je imao izlet u Formulu 1, ali je ostao upamćen po tome što je rekao da mu je naređeno da na Velikoj nagradi Singapura 2008. godine udari u zid da bi pomogao timskom kolegi iz Renoa Fernandu Alonsu da pobedi. Te optužbe izneo je kada je ostao bez mesta u francuskoj ekipi, a od tada je vozio NASCAR i neke druge serije, ali se interesovanje za njega izgubilo. Njegov otac se zato više ni ne pojavljuje na trkama Formule 1 i uživa u svojim milionima.