"O Kare, Kare, Kare, tira la bomba, tira la bomba..."

Tog 23. februara 1999. godine Napoli se prisetio najlepših dana, dana kada je trio MA-GI-CA dominirao najvažnijom sporednom stvari na svetu na „Čizmi“.

O Dijegu Maradoni se gotovo sve zna, čak i da je njegov sin sa identičnim imenom bio na korak od transfera u Novi Pazar, Bruna Đordana su za razliku od imenjaka iz 16. veka protivnici sasvim jasno shvatali dok je Antonio de Oliveira Filjo mešavini dodao neophodan brazilski začin za osvajanje Skudeta 1987. godine.

Pod imenom koje mu piše u krštenici ga znaju verovatno samo najokoreliji fudbalski fanatici, ali kada se za sinonim uzme njegov nadimak, stvari postaju mnogo jasnije. Kareka (ćelavac) je ime koje ga je proslavio dobio u ranom detinjstvu, obožavao je lokalnog klovna sa tim nazivom, te je odlučio da u ozbiljnu priču, kao što je svetski fudbal, uđe sa komičnim predznakom.

"Fudbal je sve za mene, ceo život sam proveo sa loptom, to je postala moja rutina. Odustao sam od školovanja, nije me to zanimalo, želeo sam samo da igram fudbal", rekao je Kareka.

Ipak, defanzivcima protivničkih timova nije bilo ništa smešno u trenucima kada ih napada trio u sastavu Maradona, Đordano, Kareka. Opasnost je stizala sa svih strana, a Brazilac je uglavnom bio zadužen za dalekometnu paljbu, što je i inspirisalo navijače Napolija da mu posvete već pomenutu pesmu, koju možete čuti na ovom linku.

Njegov put do Evrope popločan je brojnim uspesima u matičnoj državi, već sa 16 godina postao je prvotimac Guaranija i u kratkom roku je pokazao zašto je smatran jednim od najtalentovanijih mladih napadača, a ta konkurencija je u Brazilu sve samo ne mala.

Gužva u ofanzivi matičnog kluba prolongirala je njegovo potpuno uključenje u akciju do 1981. godine, a da je to bio pravi potez stručnog štaba govori i činjenica da je u toj sezoni Guarani trijumfovao u drugoj ligi i izborio plasman u elitu.

Posle toga je odigrao svega jednu sezonu u dresu Guaranija, potencijal i torpeda u nogama, tada 22-godišnjeg momka, nije mogao da promakne Sao Paulu, tadašnjem dvostrukom prvaku Paulista šampionata.

U tom periodu je skrenuo pažnju i selektora reprezentacije Brazila, već je bio upisan u sastav koji je trebalo da se nađe na Svetskom prvenstvu 1982. godine, međutim povreda ga je omela, te se umesto njega u Španiji pojavio Roberto Dinamite.



"Baš nisam imao sreće, četiri dana pre Mundijala sam se povredio i morao sam da odem kući. Kada igra reprezentacije Brazila to prati ceo svet, uvek se očekuje spektakl i pred nama je bila velika odgovornost".

To, međutim nije obeshrabrilo Kareku, u sezoni 1982/83 na 20 utakmica sa Sao Paulo postigao je 17 golova, što se može smatrati prekretnicom u njegovoj karijeri, odnosno momentom kada je nezadrživo krenuo u osvajanje fudbalskog sveta.

Na Mundijalu u Meksiku malo mu je nedostajalo, Brazil je posle izvođenja jedanaesteraca eliminisan u četvrtfinalu, Francuska je imala više sreće, a Kareka je ostao bez mogućnosti da odigra još dve utakmice na šampionatu. Trofej prvog strelca takmičenja izmakao mu je za jedan gol, postigao je pet, jedan manje od, tada fenomenalnog, Gerija Linekera, reprezentativca Engleske.

"Nešto najveće što fudbaler može da uradi u životu je postizanje gola na Svetskom prvenstvu. To je prava eksplozija emocija i ja sam veoma srećan što mi je to pošlo za rukom".

Kako se kolo sreće uvek na kraju okrene na pravu stranu Kareka je već sledeće sezone stigao do zenita, bio je apsolutno prva zvezda Sao Paula, koji je najviše zahvaljujući njemu stigao do trijumfa u nacionalnom šampionatu i to posle izvođenja penala u finalu, ironično, protiv Karekinog matičnog kluba, Guaranija.

Zlatna lopta, odnosno priznanje za najboljeg fudbalera Brazilskog fudbala u toj godini nije mu izmakla, posle čega je bio spreman za dalek put, pravo u Italiju, odnosno Napoli gde ga sačekali El Pibe i Đordano.

„Šta da kažem o Dijegu što se već ne zna? Čujemo se povremeno, ostali smo u kontaktu. Kakav smo mi tim bili... Kada vraćam sećanja čini mi se kao nismo bili trofejna generacija, a kada se bolje pogleda osvojili smo sve što se u tom trenutku dalo osvojiti“, naveo je Kareka.

Ipak, Ma-Gi-Ca nije odmah uspostavljena, odbrana šampionske titule pokazala se kao veoma težak zadatak, ali je Kareka u sezoni postigao 13 golova i imao priliku da zaigra u Kupu šampiona (sadašnjoj Ligi šampiona) i to protiv Real Madrida.

„U Napoli sam otišao zbog Maradone... Moj tadašnji klub je pregovarao sa Espanjolom, ali ja nisam želeo da idem tamo, želeo sam da igram sa najboljim fudbalerom na svetu u tom momentu. I nije mi bilo lako, morao sam da se prilagođavam, bio je apsolutna zvezda i sve je bilo podređeno njemu, ali sam veoma srećan što sam imao priliku da budem njegov saigrač“, objasnio je Kareka.

Fudbalski put je Đordana odveo u Askoli, a Kareka je ostao verni pratilac Maradone sa kojim je u tandemu doneo u klupski muzej Napolija trofej osvajača Kupa UEFA. Bio je strelac u obe utakmice finala sa Štutgartom, a pogotovo je važan pogodak koji je postigao u finišu prvog duela na stadionu San Paolo, u 87. minutu, pri rezultatu 1:1, kada je doneo neizmernu radost 81.000 navijača. I to sa temperaturom od 39 stepeni zbog koje na kraju utakmice bukvalno nije mogao samostalno da stoji na nogama.





„Mnogo mi nedostaje njihovo navijanje, onaj trenutak kad ulazimo na teren, a ceo stadion San Paulo je na nogama i daje nam podršku“, prisetio se Kareka.

Pored toga, navijače je kupio terorisanjem velikog rivala Juventusa, u sred Torina je postigao het-trik, a potom i dva gola u finalu Superkupa.

Zlatan period Napolija trajao je samo do 1990. godine, u grad je stigao drugi Skudeto, a ispostavilo se da je to poslednja efektivna Maradonina sezona, njegov ponor pratio je i sunovrat kluba, koji Kareka u potonjim sezonama u duetu sa Đanfrankom Zolom nije uspeo da zaustavi.

U istoriji Napolija ostaće upisan kao šesti najbolji strelac u istoriji sa 95 golova na 221 utakmici, u proseku je tresao mrežu na skoro svakom drugom meču.



Antonio de Oliveira Filjo se 1993. godine odlučio za otkrivanje novih fudbalskih teritorija, japanskoj Kašivi je pomogao da stigne do elitnog nacionalnog takmičenja, a povratak u domovinu je usledio četiri godine kasnije, da bi karijeru, pre već pomenutog spektakla na San Paolu, priveo kraju u nižerazrednom Sao Žozeu. Ostaće upisano da je 2005. godine na nagovor predsednika nižerazrednog engleskog Garfort Tauna odigrao prijateljsku utakmicu u dresu tog kluba protiv Gizlija.



Penzionerske dane provodi sa porodicom, ali je i dalje aktivan u društvenom životu, kroz zanimljiv poduhvat u saradnji sa Edmarom, nekadašnjim saigračem. Naime, njih dvojica su osnovali sportski centar u kom organizuju časove portugalskog jezika za inostrane državljane, a ukoliko žele od dvojice bivših fudbalera mogu da saznaju i tajne fudbalske veštine.

„Volim da radim sa mladima, u svakom trenutku u sportskom centru je nešto manje od stotinu dece, pokušavam da ih naučim onome što je najbitnije u fudbalu, a i u životu, taktičkoj disciplini. Ja sam u Evropu otišao kao kompletan igrač, a sada menadžeri sa Starog kontinenta dolaze ovde i odvode decu koja praktično da nemaju stvarnog pojma ni šta je fudbal ni šta je život“, rekao je Kareka jednom prilikom.

Pre nekoliko godina tadašnji trener Napolija Valter Macari je dao izjavu koja u najkraćem govori o tome kakav je fudbaler bio Kareka i koliko je, na neki način, bio revolucionaran i ispred svog vremena.

„Pitali su me koga bih voleo da imam u timu... Maradona je tu svakako prvi izbor, ali nikako bez Antonija Kareke. Svetskom fudbalu veoma nedostaje igrač sa tehničkim karakteristikama koje je on svojevremeno imao“.

Ako se do sada niste uverili, pogledajte na šta je Macari mislio.