Koga bi na desnog beka? Daj Kafua

U zapetljanim lavirintima mojih sećanja, to iznova i  iznova izgovara glas Peđe Strajnića.

U stvarnom svetu, u noći između 17. jula i 18. jula 1994, mislim da je utakmicu prenosio Milorad Đurković, a u pitanju su produžeci veoma dosadnog finala Svetskog prvenstva 1994. Prvenstva sa kog potiču moja prva, prava sećanja na neko veliko takmičenje.

Nekako bi mi fudbalski više značilo da se jasnije sećam Italije ’90, ali bih lagao kada bih rekao da maglom nije obavijeno sve sa tog prvenstva, osim legendarne maskote Ćao, jednog priveska za ključeve i „Paninijevih“ sličica.

Albuma se sasvim dobro sećam, ali se pre svega sećam svog tima za „fudbal na tepihu sa klikerom“ sastavljenog od mnogobrojnih duplikata Fahrudina Omerovića (izmena Hans van Brukelen), Aldaira, Pjera Litbarskog, Alija Mekoista i Tonija Kaskarina (izmena Oleg Protasov).

Da se tradicija nastavila, i da se bratski fudbalski obračuni sa tepiha nisu preselili na ekran kompjutera, siguran sam da bi tokom narednih Mundijala u defanzivnoj liniji bilo mesta za Kafua.

Ne zato što je on zahvaljujući jednoj povredi igrao u tom dosadnom finalu 1994. od 22. minuta, niti zato što je posle dva sata igre, nula golova, četiri i po penal serije i jednog (istorijskog) promašaja Roberta Bađa postao prvak sveta, već zato što je Kafu postao desni bek za sva vremena.

Uvek sam više cenio evropske majstore od južnoameričkih, a iako nisam bio jedan od onih najalternativnijih - navijača Urugvaja, ipak sam birao argentinsko plavo-belo ispred brazilskog žuto-plavog.

Međutim, ni Evropa, ni Argentina nisu ljubiteljima fudbala dali toliko savršenih alibija i pokrića za čuveno pitanje „ko bi ti igrao u idealnom timu“, koliko ih je stiglo iz Brazila.

Puno ime jednog od tih alibija je Markos Evanželišta de Moraes - Kafu.

Kafu nije vispreni južnoamerički dragulj, nije virtuoz sa loptom, nije imao nezapamćen pregled igre, niti je imao neverovatan šut iz slobodnjaka.

Kafu je imao solidan centaršut, bio je čvrst i pouzdan, neumoran, a krasilo ga je to što je za razliku od nekih savremenika mogao da bez problema igra duž cele aut-linije.

Na papiru, to i ne izgleda preterano impresivno. Nije izgledalo impresivno ni trenerima mlađih kategorija u Brazilu, jer su ga redom odbijali Korintijans, Palmeiras, Santos...

Ipak, izdržljivost, konstantnost i upornost su se isplatili pa je potpisao za Sao Paulo 1990. godine.

U narednih 18 godina profesionalne karijere je zahvaljujući plućima i glavi ušao u fudbalske anale. "Kilometraža" u svakom smislu bila je Kafuov glavni adut.

Mogao je da šparta gore-dole bez prestanka i kao tinejdžer (tada kao ofanzivno krilo) i kao 38-godišnji bek-veteran tada već urušene Serije A.

Zadatke je uvek obavljao sa više nego prelaznom ocenom.

"Pozicija desnog beka je najmanje cenjena pozicija u fudbalu. Zato ih je tako teško pronaći. To je i jedna od najkompletnijih pozicija - mnogo se trči, čuva, napada, pokrivaju se centralni bekovi, ide se u sredinu, zatvara se prostor. Ne razumem zašto uvek kada tim gubi treneri menjaju bekove, najčešće desnog. To ne ohrabruje decu da se prijave za tu poziciju", rekao je jednom o svom poslu Kafu.

Odigrao je ukupno 594 utakmice, a postigao je svega 16 golova u klupskim dresovima i pet u dresu "selesaa".

Od svih tih brojeva važniji su oni stečeni u žutom dresu - on je jedini čovek koji može da se pohvali da je odigrao tri finala na Mundijalima, dva je i osvojio (1994, 2002) i igrač je sa najviše nastupa u ekipi Brazila (142).

Osvojio je dva Kupa Amerike (1997, 1999) i jedan Kup konfederacija, a 1994. je proglašen za najboljeg igrača Južne Amerike.

Iza sebe ima i brojne titule sa Sao Paulom, Ligu šampiona sa Milanom (2007), dve titule Serije A (Roma 2001, Milan 2004), Kup pobednika kupova sa Saragosom (1995)...

Pele ga je uvrstio na listu 125 živih legendi fudbala, a imao je mesto i u FIFA najboljih XI.

Nadimak "Il Pendolino" ("brzi voz") nosi iz dana u dresu Rome, više je zaslužio deo "voz", manje "brzi", a jedina mrlja na karijeri mu je to što mu se ime provlačilo u skandalima sa lažiranim pasošima i italijanskim državljanstvom u Seriji A.

Ipak, obe optužbe protiv njega su oborene.

Na njegovu poziciju u idealnih 11 mnogi stavljaju zemljake Karlosa Alberta i Džalmu Santosa, Tirama, Nevila i Nila, ali i "Il tratorea" Havijera Zanetija, sa kojim se i mogu povući neke paralele (naravno, ako se osmelite da Zanetija smestite u neku kategoriju).

Za većinu njih se teško može zakačiti pridev "dosadan", dok za Kafua možda i može.

Na Kafua možda možete gledati i kao na to čudno Svetsko prvenstvo iz 1994. godine.

Mnogi kažu da nije imalo pravu fudbalsku strast, da je bilo dosadno i nekako "poslovno". Sa druge strane, možda se sećaju samo tog napornog finala, a zaboravili su na Rumune, meč Bugarska – Nemačka, Maradonu, Salenka, Stoičkova i na još svašta nešto...

Šta god mislili, i uprkos tome što nisam ni navijač Brazila, ni ljubitelj Serije A, i da znam i za bolji centaršut, i čvršćeg igrača u odbrani – da me pitate koga bih na desnog beka, ja bih i danas po milioniti put rekao: "daj Kafua".