Cene uniformu, al ne bi da je obuku

Kada je Narodna skupština donela odluku da obustavi obavezu služenja vojnog roka, mladići u Srbiji su odahnuli. Ovaj potez poslao je u istoriju regrutaciju, vojnu obuku, kasarne, čizme i opasače.

Tanak učinak profesionalizacije oružanih snaga, bezbednosno okruženje, ali i osnovna nespremnost mladih generacija za odbranu zemlje, međutim, razlozi su zbog čega se sve sve češće govori o ponovnom oživljavanju obaveznog služenja vojnog roka.

Vojska Srbije, koja ima više od 30.000 pripadnika u regionu, je snaga za poštovanje. Najveći deo ljudstva, međutim, ne čine vojnici, već zaposleni u vojnoj administraciji, lekarsko i drugo stručno osoblje. Stroj profesionalnih vojnika, podoficira i oficira znatno je kraći i u njemu je oko 11.000 pripadnika. Oni, zapravo, čine borbenu moć i osnovnu snagu odbrane države.

Ovaj, relativno skroman, broj vojnika doprineo je da se sa notom nostalgije gleda na danas nezamislivih 190.000 pripadnika aktivnog sastava koliko je sve do 2003. imala Vojska Jugoslavije. Iako nema dileme da današnjoj Srbiji nije potrebna ovolika vojna sila, sigurno je i joj budućnost ne garantuje miran san.

Najveća pretnja bezbednosti regiona jeste stvaranje tzv. Vojske Kosova, na kojoj albanske vlasti u pokrajini uveliko rade. Prema najavama iz Prištine, nova oružana sila na Balkanu imaće 5.000 pripadnika i 3.000 rezervista. Ove trupe trebalo bi da budu zaokružene do 2019. godine.

Snažna leđa stvaranju oružanih snaga Kosova daje NATO pakt. Ovaj savez uveliko je već na našim granicama, a u godinama koje predstoje Srbija će se naći potpuno okružena članicama ovog saveza. Prva na spisku za prijem u pakt je Crna Gora, a zeleno svetlo za ulazak mogla bi da dobije već na jesen na Samitu NATO u Velsu. U redu za briselsku vojnu pozivnicu su i BiH i Makedonija, ali je gotovo izvesno da će na prijem morati da sačekaju još koju godinu. Da princip vojne i političke neutralnosti koji je ključni u vođenju spoljne, ali i odbrambene politike Srbije, ne znači i pasivan odnos prema sopstvenoj vojsci smatra general u penziji Milivoje Jovašević. Štaviše, on naglašava da bi država morala da pronađe mehanizam obučavanja za odbranu širih masa stanovništva, ali i ojača vezu između naroda i vojske.

"Deklaracija o vojnoj neutralnosti je dobar dokument, ali on predviđa oslanjanje na sopstvene resurse", kaže Jovašević. "Države koje ulaze u vojne saveze mogu da računaju na sigurnu zaleđinu, pomoć u kadrovima i vojnoj opremi, ali i na povlastice prilikom nabavke naoružanja i složenih sistema. Neutralne države tu privilegiju nemaju".

Sagovornik Novosti napominje da je obavezno služenje vojnog roka, uz sve svoje mane, garantovalo da će većina stanovništva biti spremna za odbranu zemlje. Danas to nije slučaj, jer uveliko stasavaju generacije mladih koje su pušku videle samo na televiziji.

Stručaci kažu da je vojna obuka građana važan deo sistema odbrane. To je razlog zbog čega u različitim formama na njoj insistiraju i države koje imaju dovoljno duboke kase da plate profesionalnu vojsku, kakve su Švajcarska, Izrael, Norveška, Austrija. Osim što tako podižu nivo spremnosti za odbranu od napada, tako razvijaju i patriotizam i kolektivni duh. Kako je kod nas situacija u mnogo čemu suprotna, pukovnik u penziji Dragan Krsmanović je još 2008. godine zatražio unošenje u Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi odredaba koje se tiču načina organzacije vojne obuke stanovništva.

"Reforma vojske nije dala pozitivne rezultate koji su očekivani", obrazlaže svoj predlog pukovnik Krsmanović. "I dok se uništavanje viška naoružanja može razumeti kao etapa u modernizaciji, potpuno urušavanje obuke potpuno je neprihvatljivo".

Suština njegovog predloga jeste kombinovan način služenja vojske. On podrazumeva kompletan profesonalni mirnodopski sastav, kao što je i danas, ali sa osposobljavanjem svih vojnosposobnih građana u sistem odbrane.

Uprkos temeljnim promenama kroz koje je vojska prošla u proteklih deceniju i po, njena popularnost u narodu nije opala. To najbolje pokazuje interesovanje za upis u vojne škole, ali i popularnost dobrovoljnog služenja vojske. Za šestomesečni odlazak u kasarne Vojske Srbije već tri godine se prijavljuje i po nekoliko puta više kandidata nego što ima mesta. U poslednjoj generaciji koja je zadužila uniformu, čak šestoro njih je jurišalo na jedno mesto u stroju. Većina njih hrli u kasarne zbog mesečnog honorara od 17.000 dinara, ali i mogućnosti da ostanu da službuju kao profesionalni vojnici.

Situacija je slična i na Vojnoj akademiji, gde zbog gužve ni najbolji uspeh u školovanju ne garantuje upis.

Služenje vojnog roka nekada se smatralo kao neka vrsta ispita zrelosti i overe odrastanja. Iako po mnogo čemu prevaziđen, koncept jednogodišnjeg nošenja uniforme imao je i niz dobrih strana. Na njih podseća sociolog religije Ljubiša Despotović koji smatra da bi povratak obaveze služenja vojnog roka, prilagođenog aktuelnim uslovima i vremenu, doprineo obnovi osnovnih vrednosti našeg društva.

"Naše društvo je u teškom stanju - vrednosti su uništene, porodoce razorene, autoriteti nestali", nabraja Despotović. "U tom haosu služenje vojske pomoglo bi otrežnjenju mladih, jačanju njihovog patriotizma, izgradnji kulture poštovanja starijih, tolerancije, spremnosti na žrtvu. To je splet vrednosti koje smo proteklih godina izgubili. Istorija nudi pregršt primera da jedino tako narod i nacija mogu da opstanu".